Зима

Волим зиму. Сједим у соби и гледам кроз прозор. Иње се ухватило по оближњем дрвећу.Хладно је. Понека промрзла птичица слети на прозор и тражи храну, а ногице су јој тако црвене од хладноће, као најслађе јабуке у јесен. Тако је лијепа зима, сва у бијелом, тако је њежна, као зраке сунца што срамежљиво греју моје лице. Волим да шетам по сеоској цести, док ми снег шкрипи и бјежи испод ногу. Мјесечина је, а када погледаш према Мјесецу, снег се цакли као да је неко просуо хиљаде сићушних огледалаца. Небо је обасуто са пуно звезда као никада у години, а оне су тако велике и сјајне да у свој тој чаролији мислиш да их можеш дохватити. Изгледају тако близу,а ипак су миљама далеко. Волим зиму. Док сједим тако сама, замишљам да сам мала пахуљица, да летим од прозора до прозора и вирим унутра. Дивни су то призори за памћење. Старе баке плету, а деца се играју, тако срећна и весела да им мали црвени образчићи поскакују од смијеха. Ватра гори у отвореном камину и пуцкета, а испред се пружио стари мачак и преде. Тако је дивно. Одједном трес, задрхтим и вратим се у стварност.Погледам, а тамо нема снега, пахуља ни Звијезда, већ само блатно двориште. То је све плод моје маште, али ипак волим зиму.
Ученица 8. разреда,Слађана Јеркић