Посвећено бившем наставнику наше школе...

НАШ СУГРАЂАНИН

Моји другови и ја се често играмо на улици. Том нашом улицом пролазе многи људи. То због тога што се у нашој улици налази Кафе-бар "Фонтана". Од мноштва људи нама је најзанимљивије када наиђе један старији човјек нижег раста.

Његово име је Андрија Гајић, међу љидима је познатији као Јашо. Кажу да је некад давно био наставник у нашој школи. Предавао је музичку културу. Сад је у пензији. Његов инструмент је труба. Када пролази у Фонтану, он се нама увијек јави. Од нас затражи лопту и покаже нам неку фору. Увијек се смије и трчи на прстима. Јашо је нижег раста. Коса му је сиједа. Најчешће облачи тренерку и патике. Он је хитар и окретан. Док је у Фонтани, он пије своје пиће, а понекад засвира трубу. У цијелом Шипову се чује како он свира. Док пјева и прича, он се напреже. Ми, дјеца, се скупимо и гледамо како он свира. Глас му је промукао. Свима је забаван. Дјеца кажу да је добар риболовац. Када упеца велику рибу, свима показује и хвали се. Има аутомобил југо. Дјеца кажу да на сједиште стави јастук да би изгледао виши док вози.

По мом мишљењу, Јашо је један од најзабавнијих и најсмјешнијих људи у граду.

Тијана Миљевић, ученица 7-1 разреда

Моје прољетно јутро

Послије дуге и тешке зиме природа је обукла своје ново одијело. Све се промијенило како је дошло прољеће.
У јутарњим сатима владала је велика студен и мраз. Иње се похватало по трави и по крововима аутомобила. Магла се примјећивала изнад ријеке. У брдима кроз густу маглу вирили су црвени кровови сеоских кућа. На оближњој планини је још владала зима. На ливадама, брежуљцима и у парковима мајка природа се промијенила. Дрвеће које је у јесен изгубило своје лишће полако облачи ново, младо, које ће га красити цијело прољеће, љето и рану јесен. На крошњама дрвећа избијао је предивни бијели бехар. Враћају се птице селице са топлога југа. Са грана дрвећа чуо се цвркут птица. Сунце се полако рађало. Јутарњи мирис прољећа се могао свуда осјетити. На ливадама су избили први вијесници прољећа: висибабе, јагорчевине, љубичице. Златни сунчеви зраци пробијали су кроз крошњу дрвећа. Блиставо сунце је дало и давало топлину нашим срцима. Небо је било ведро. Дан би требало да буде диван. Љепоте прољећа су ме сваким даном све више привлачиле.
Сви ми волимо прољеће и заувијек ћемо памтити слике овог чаробног годишњег доба.

Тијана Миљевић, ученица 7-1